milevoiceover | 05 April, 2026 20:15
Da poslušate priču koju je napisao Stefan Simić a izgovorio Milinko Mile Vasiljević, kliknite na plavi link ispod:
VOLEO BIH DA ME VOLIŠ -
Što te više volim, sve sam manji u tvojim očima.
Što te više želim, sve te manje imam.
Što bih ti više dao, tebi sve manje treba moje davanje...
Padam srećo. Sve postaje smešno, sve postaje nevažno naspram naše priče. Tonem a ne znam šta misliš, ne znam gde si, sa kim. Tonem a tebi je tako svejedno...
Voleo bih da me voliš, usrećila bi me. Tek sa tobom sam muškarac, potpuno.
Voleo bih da te volim, usrećio bih te. Tek sa mnom bi bila žena, potpuna.
Voleo bih da se volimo, niko nam onda ne bi mogao ništa. Voleo bih te za desetoricu. Voleo bih te za ceo svet...
Kada smo prijatelji znam granicu, znam dokle i koliko mogu. Dajem a ne očekujem. Volim a ne tražim. Ali kada te želim za sebe, uz sebe, onda svako "ne" stvara provaliju.
Kada smo prijatelji tada smo jednaki, imam te i više nego što mi treba. Kada smo ljubavnici tada sam ništa u tvojim očima, samo smetnja koje želiš što pre da se rešiš.
Kada smo prijatelji sva vrata su mi otvorena, kada smo ljubavnici svi putevi do tebe postaju lavirint. Kada smo prijatelji mogu sa tobom sve, kada želim više gasiš u meni svaku nadu, svaku slutnju, sve nagoveštaje.
Zašto me ne pustiš da te volim?
Pustila si mnoge. Ne sećam se da si se pored nekog od njih proslavila. Svi su ti uzeli više nego što su ti dali, svi do jednog. Uvek si gubila na kraju. Tako je bilo sa onim poslednjim, sećaš se. Tako će biti i sa ovim sada. Oboje to znamo. Ti pogotovu a opet nasedaš na isti način.
Znaš da bih ti dao najviše. Voleo bih te više nego drugi. Voleo bih te lepše nego drugi. Voleo bih te kao niko drugi.
Zašto me onda nećeš? Šta te to odbija od mene, na meni? Kaži mi bar da znam?
Ne boli me što te nemam, boli me što dok smo zajedno sve deluje tako realno, kao da smo par prosto stvoren jedno za drugo. Ne boli me što te nemam, boli me što te imaju drugi.
A koliko si mi samo puta rekla da mi nisu ni do kolena a opet biraš njih.
I uvek njih, i samo njih a ne mene...
Prestaću da ti pišem, moram. Ovo ne vodi nikuda...
Ali kako da prestanem kada se rečenice same ispisuju...
Što ti više govorim ti me manje slušaš.
Što me više odbijaš moja ljubav je sve veća.
...a ja sve manji.
Voleo bih da te izvučem iz svih tih gluposti, haosa u kome živiš. Voleo bih da te zaštitim, sačuvam i ojačam. Voleo bih da ti vratim samopouzdanje, samopoštovanje, nezavisnost. Voleo bih da me voliš kao muškarca, oslobodiš, podigneš ali ti ćeš uvek, ali uvek kada te poželim za sebe, da odeš.
Rećićeš kako preterujem, kako nisam normalan, kako nismo jedno za drugo...
Zašto bar ne probamo?
Zašto bar ne pokušamo?
Najviše boli što me ne prihvataš kao muškarca a uvek sam voleo i negovao tu ženu u tebi. Posebnu, divnu, nežnu, nestvarnu, svoju, drugačiju. Negovao sam sve one osobine u koje se sada drugi zaljubljuju. Čuvao sam ono najbolje u tebi da bi to sada voleo i ljubio neko drugi...
Boli što mi nisi dala šansu, ni jednom, nikad a opet me držiš uz sebe i ne puštaš. Boli što si tako realna prema meni dok je sve drugo u tvom životu neizvesno i na ivici. Boli tvoja hladnokrvnost, samouverenost, sposobnost da tako lako, u trenutku, zatvoriš sve puteve do sebe i kažeš da ne osećaš ništa.
Boli što nikada nisi ušla kao žena u moj svet i na strast uzvratila strašću...
Znaš da već godinama za mene ne postoji druga devojka. Ne mogu ni sa jednom od njih. Mogu možda da spavam ali ne mogu i da se budim pored njih. Ne osećam ih, ne verujem im a ti si za to vreme promenila četvoricu. Promenićeš desetoricu.
Promenićeš ceo svet a mene, zna se, nećeš ni da pogledaš...
Boli što uvek kada ti se otvorim i kažem da te volim, počinjem da padam u tvojim očima, padam a ti kao da se ni ne trudiš da me razumeš, da mi daš šansu, negoveštaj.
Boli što te nikada nisam imao, što mi nisi dopustila da te volim kao ženu, što ćeš i ovaj rođendan da provedeš sa drugim. I ovaj, i sledeći, i sve one trenutke koji su ti bitni...
Dosadilo mi je da budem večito drugi čovek u tvom životu. Kažem čovek a ne muškarac.
Zaslužio sam više. U stvari, zaslužili smo više. Mnogo više nego što imamo.
Ne bih voleo i ono poslednje što mi prostaje da mi uskratiš.
Nadu...
Nemoj samo nju da mi oduzmeš.
Bez tebe nekako i mogu, navikao sam. Bez nje teško da ću moći.
Čuvaću bar nju pošto mi ti iz dana u dan sve više izmičeš...
nastavak i ostale priče:
milevoiceover | 05 April, 2026 19:56
Poslušajte kako zvuči priča koju je napisao pisac Stefan Simić u interpretaciji Milinka Mileta Vasiljevića, kliknite na plavi link ispod:
Plaše me takve žene, a možda i privlače...
Sanjaju taman toliko koliko mogu da ostvare...
Dobro znaju sa kim treba da budu u vezi, sa kim prijatelji, a sa kim na granici između prijateljstva i ljubavi.
Umeju da podiđu kada treba, i kome treba, poznaju muškarce, posebno muške slabosti. Ne kopaju po njihovima ranama, posebno ne na početku, sve lepo ulepšavaju, a sve negativno svesno izbegavaju kao da ne postoji. Umeju da se prilagode i pretvore u ono što drugima treba.
Nije im toliko važno da li su u pravu, važno im je da dobiju ono što žele.
Lepe su, ali ne osvajaju samo lepotom. Lepota se podrazumeva, ona ide uz njih, njihovu aduti su nešto drugo. Samouverenost, ležernost, elegancija, deluju uzdržano i prefinjeno, njihovo obrazovanje nije široko i knjiško, već svakodnevno, pokupljeno sa svih strana i vešto upakovano u neodoljivu žensku priču.
Prikazuju se ponosno, ali više zbog utiska i granice koju time postavljaju između sebe i drugih, nego što su stvarno takve.
Deluju verno i odano, ali, na kraju, kada se svedu računi, jasno se vidi da su bile verne i odane samo, i jedino, sebi.
Vole umerenu moć, status, bogatstvo, ali ne rasipnički, već diskretno, otmeno i sa stilom.
Nisu oduvek bile takve, život ih je takvim učinio. Loši brakovi, zavisnost od roditelja i muževa, preduga nesamostalnost, preduga zatvorenost i strah da se izađe, proživi, i proba nešto drugo. Sada su naučile pravila i vešto ih primenjuju.
Obično iza sebe imaju više veza i brakova - prvi, mladalački, sklapani naivno i greškom, drugi iz ljubavi, stvarni, ali neostvareni, i ovi sada svesni i proračunati.
Odlučile su da budu svoje, tek toliko da mogu da postavljaju uslove i budu pred drugima ono što žele. One jesu same, ali ne sasvim, a i zašto bi kada toliko toga može da im završi neko drugi?
Ne predstavljaju se kao zlopamtila, kriju svoju sujetu, mada sve pamte a neretko i vraćaju. Znaju kada da puste suzu, podignu glas, jave se, odu, i za sve imaju objašnjenje.
Obično su spoj modernog i tradicionalnog, niti previše šljašte i skreću pažnju na sebe, niti se skrivaju, znaju tačno koliko, i dokle mogu. Niti su ispred svog vremena, mada misle da jesu, niti zaostaju, u njima je savršeni spoj svega što se traži, i što je na ceni.
Ne žele da budu svuda prve, ali obavezno idu uz prve, ili iza prvih, ne pokazuju se svuda, svima, ne, to bi bilo besmisleno trošenje energije, već samo onda kada treba, i kome treba. Znaju da nose sebe, i nisu toliko opsednute sobom. Da jesu, ne bi mogle tako dobro da vladaju situacijom i ljudima.
Najčešće su hedonisti, uživaju u vinu, muzici, razgovorima, ali ne preterano, i ne uvek, pogotovu ne sa svima. Tačno znaju koga treba da prihvate, a koga da odbiju, koga da privuku, a koga da izbegnu. Tačno znaju granicu, i retko je prelaze, a kada je pređu to ne smatraju slabošću već prilikom da potvrde dominaciju svoje ličnosti kojoj je toliko toga dozvoljeno.
Druge žene ih cene, ali ih ne vole, mada briga njih što ih ne vole. One rade sve ono što bi radile i druge, samo da mogu, ili umeju. Prekinule su brakove kada je trebalo, uhvatile korak sa životom, vremenom, realnošću, i ne pada im na pamet da se kriju iza nečijih leđa i gledaju u tuđe ruke. Druge žene su osuđene na to, pomirene sa sudbinom, i otuda takva zavist, ali i prećutno poštovanje za hrabrost koju one nikada neće imati.
Žrtvuju se i za svoju decu, krišom rade u njihovu korist, a da to deca ni ne znaju. Sklapaju im poslove, pomažu pri školovanju, studiranju. Od sinova prave sve ono što žene preziru kod muškaraca, a opet se u to zaljubljuju, i ludački trče za njima. Dok kod ćerki bude sve ono što vole kod sebe, i što smatraju da prolazi. Pripremaju ih za život a ne za bajku, navode ih kako da se snađu i pronađu, a ne da večito trče za drugima.
Mada kada uđeš dublje u unutrašnji život tih žena vidiš nešto drugo, ranjive su, i ne baš toliko srećne i ispunjene sobom. Ispod šminke i svih mogućih konvencija kriju se nežna krhka bića željna pažnje i nežnosti. Ali to nije važno, kažu one, važno je ono spolja, vidljivo svima, ono što sve oči vide, i ono što sve uši čuju.
Ono unutra namenjeno je ionako za posebne i odabrane, neretko skriveno od svih, dok je ono spolja magnet za svet, i odbrana od tog istog sveta, vešto skrojena maska koja treba da prikrije nedostatak pažnje i ljubavi, i nadoknadi nikad, do kraja, zadovoljenju želju za sigurnošću i toplinom.
Dve žene, u jednoj ženi...
Dve strane lica, na jednom licu...
Dva pravca na jednom putu, koji se retko kada, i retko gde, zauvek ukrste, i idu zajedno.
nastavak i ostale priče na:
milevoiceover | 05 April, 2026 19:49
Da bi ste poslušali interpretaciju Milinka Mileta Vasiljevića, kliknite na link ispod:
STEFAN SIMIĆ - NIKADA ME NIJE PUSTILA U SVOJU SAMOĆU
(Izvođač: Milinko Mile Vasiljević)
Nikada me nije pustila u svoju samoću.
Nije htela ili nije smela...
Nikada me nije pustila u svoj stan, svoju sobu, krevet.
Nikada mi nije dala svoje ruke, svoj osmeh, dodir.
Nikada mi nije dala ništa a želeo sam je kao ni jednu drugu...
Posebno tih dana kada su se sve želje sveta sklopile u potrebi za njom.
Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom...
Nisam stigao ni da je poljubim a već sam stigao da je zavolim.
Nisam stigao ni da je zagrlim a već sam stigao da je poželim samo za sebe i ukradem od svih.
Nikada me nije pustila u svoj život, u svoj svet. Nije htela ili nije smela...
Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne započinjemo ništa.
Rekao sam joj da zajedno možemo sve, i da smo potrebni jedno drugom.
Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine. Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud...
...ipak nije htela.
Mimoišli smo se tada, te noći, ne sluteći da se mimoilazimo zauvek...
Prošle su godine, naravno. Prošla je i ona nedodirljivost, utisak da smo važni, pale su maske. Prošle su sve one kiše i ulice koje smo prepešačili sami. Prošla su sva ona mora kojima nismo zaplivali. Prošle su sve one tajne koje nismo podelili. Prošli su filmovi, koncerti, prošla su sva ona jutra...
Prošla je i jedna mladost, onako, tiho i neprimetno...
...a prošla je i ona, nedavno, isto tako tiho i neprimetno pored mene, kao da se ne poznajemo.
A prošla je i potreba za njom...
U međuvremenu sam se raspitivao, bolje da nisam. Pričali su mi i slušao sam o njoj, bolje da nisu.
Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda, davala se tamo gde se samo gubi, živela je za one za koje ne vredi živeti...
...ali šta sam mogao?
Reći ću samo, život, sudbina, ne pada mi na pamet ništa pametnije.
Znao sam, još tada, da njen svet ne može svako da razume. Sa svih strana zidovi, zidovi a onda ako se ne izgubiš u tom silnom odbijanju nailaziš na dušu. Čistu, staru, beskrajnu kao horizont želja jedne mladosti...
Ipak se ona prva izgubila u tom silnom odbijanju...
Ili se jednostavno nije našla?
Ili je drugi nisu našli...
Meni, eto, nije uspelo...
Njena priča mi je danas tako poznata, kao toliko puta odgledani film. Poznate su mi njene ruke, grudi, njen glas, kao da sam to već negde video...
Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost, zagonetka u očekivani šablon a čežnja za njom u prevaziđeni refren koji odavno više ne pevam.
Nije to više ista pesma, potrošili su je pogrešni...
Nije to više ista melodija, od silnog ponavljanja izgubila je suštinu...
Nije to više ista lepota, sve više liči na svaku drugu...
Ostala je u tom gradu, u toj ulici a ja sam otišao negde daleko, negde gde ni jedan put, ni jedna prečica ne vodi ka njoj. Ostala je nasamo sa svojom samoćom a ja sam otišao u susret nekim drugim obalama.
Nema tu više ničega, samo uspomena na nešto što je moglo da se desi a nije...
Nema tu više ničega, samo sećanje koje je zanimljivo još jedino dok se o njemu priča.
nastavak i ostale priče na: https://www.facebook.com/stefan.simic3
Zvučni Otisci |
Permalink |
Trekbekovi (0)
